Dajana Grubišić

Zimske čarolije

     Večeras širom otvaram vrata svoje duše, na spratu detinjstva i ulogorenih snova. Puštam unutra pahulje što se prosipaju ispred svetiljke, niču iz nekih paperjastih oblaka što noćas dremaju nad mojim selom. Volim sneg.... budi u meni onu bezbrižnu, nasmejanu devojčicu koja je s prvim belim pokrivačem skidala čizme sa plakara i jurila napolje. Vraćala se kasno, crvenih obraza i smrznutih prstića. Ali vraćala se uvek radosna, vukući za sobom sanke. Pahulje sa sobom donose ruke pune uspomena, zapakovane u poklone sa mašnom  poznatih mirisa.

     Prve pahuljice koje padnu donesu zastarela sećanja, puna osmeha i topline. Dolutaju do mene u čizmama većim od mojih što ostavljaju tragove po dvorištu. Targove urezane u svaki sneg. Kada već pomislim da su se umorile od lutanja, one se onako male, bele i vragolaste uvuku ispod jednih vrata koja uvek ostavim zatvorena. Tad izmame i po koji uzdah, neku tešku setu i dalek pogled. Na snegu se sve jasnije vidi... Ali i taj uzdah prođe, nestane u kovitlacu belih grudvica. Ostaje pogled uperen u uličnu svetiljku, sa prozora iscrtanog prstima. Ostaju i sanke, negde u mraku iza kuće. Više ih niko ne vuče po putu. I nema ni "bunkera", ni dece više na ulici. Deca neće više da budu deca, ne umeju.... Nema ni mog osmeha s početka ove priče. Ne bih ja bila ja kad je ne bih završila slovima malo težih sećanja.

Jedan je dom

Tragom drvoreda

Na mom putu revolucije

Ja sam ona što veruje, drago mi je

Konji koji su se trkali sa oblacima