Dajana Grubišić

Tragom drvoreda

   Seku moje drvorede, ruše krošnje iz kojih uplašeno i zbunjeno izleću vrapci mog detinjstva noseći pod perjem uspomene. Mahnito lete dok pokušavam da ih vratim, da izvučem to blago ušuškano u perje. Nestaju orasi koji su krasili moju ulicu, toliko sećanja pada na zemlju zajedno sa granama i lišćem, srušeni oštricom nemara.

     Zaboraviće neko te orase, zaboraviće svoju kuću koju su zaklanjali, zaboraviće da su mu dlanovi bili ocrtani na čvrstim granama. Neće poznati moju ulicu. Tad će nastati još jedni "Rani jadi", jer će jedan pisac lutati govoreći tim nemarnim ljudima da je baš tu bilo njegovo detinjstvo, da je baš ta ulica bila njegova. Da su tu jednog dana pali neki dečji snovi i udarili od meku zemlju zasuti piljevinom. Niko ga neće poznati, a on će očajnički tražiti u njihovim očima senku drvoreda, trag detinjstva, trag topline. Njihove oči, prazne, govoriće mu da krošnje nikad nisu bile tu i da je to samo slika u njegovoj glavi, izmaštana i stvorena iz želja i potreba. On će znati da greše.

     Ispod tih oraha mirisali su koraci njegovih malih stopala koja su hitro lebdela kraj jednih većih. Taj trag niko neće otrgnuti, biće tu da seća na orase, na prošle dane i godine, na jednu ulicu koja će zauvek živeti ispod njegovog pera.

Jedan je dom

Na mom putu revolucije

Zimske čarolije

Ja sam ona što veruje, drago mi je

Konji koji su se trkali sa oblacima