Dajana Grubišić

Konji koji su se trkali sa oblacima

     U onim letnjim danima, sparnim i teškim, kada je nebo namrgođeno, a opet je sunčan dan, kiša padne kada je svi najmanje očekuju. Izlije se snažno, divlje, kao dugo sputavana i vezivana. Prate je jaki gromovi, strašni i za decu i za stare. To nevreme zatekne ljude na ulici, na njivi, decu u igri daleko od kuće. Tad srce lupa brže i noge hitaju u zaklon.

     Pre mnogo godina vetar je dokovitlao jedan takav dan do mog sela. U zoru je deda uprezao konje i zabrinuto gledao u nebo. Uvek je znao da oseti zloslutni korak prirode. Nadao se, ipak, da će on i još nekoliko ljudi iz sela stići da obave posao na njivi pre nego što naiđe nevreme. Dok su u koloni od troje-četvoro kola išli ka njivama u molinskom ataru, niko nije puno pričao. Bilo je tu žena i muškaraca sa motikama, srpovima i vilama, bilo je uhranjenih, snažnih konja, bilo je mnogo ruku u žuljevima.

     Njive su bile daleko od sela, u Molinu, kako se zvala zemlja gde je nekada bilo selo koje je sravnila poplava. Radili su neumorno i sati su već krupnim koracima prešli podne, kada se nebo smrklo i kao da je odjednom pao mrak. Ostavivši posao na pola, bez razmišljanja počeše užurbano pakovati alatke u kola i spremati konje. Poznavali su ovi ljudi dobro "vražju ćud banatskog neba".

     Jurili su konji, jurila im je pena na usta. Beli od znoja grabili su napred ka mlinu što treba svakog časa da proviri i kaže da je selo blizu. Žure konji, žure za njima oblaci s munjama.

     Počela je kiša. Krupne kapi dobovale su po radničkim bluzama kojima su seljaci pokrili glave, po drvenim špiliterima i konjskim grivama. Drumom konji, a nebom oblaci- ne zna se ko je brže galopirao, ko je tresao zemlju. Nikada se ovako nisu uplašili, a videli su mnogo oluja, čuli mnogo gromova. Prva kola su bila negde na pola puta ka ulazu u selu i ostali su požurili da ih stignu, kada se ispred njih desilo ono čega će se setiti svakog letnjeg dana kad osete kišu. Sevnulo je i na tren kao da se rodilo jutro. Zatim su videli kako grom, kao snop svetlosti, pogađa konje koji su vukli prva kola. Sve se odvilo neverovatnom brzinom. Kola su se prevrnula, čovek je pao kraj njih, a konji.... Dva lepa lipicanera spustila su glave jedan drugom na vrat i pali na zemlju svom silinom tuge i neizrecivog bola koji je taj prizor stvorio.

     Konji s dedinih kola otkinuše se i izbezumljeni od straha uleteše u selo. U trku su pregazili drvenu dvorišnu kapiju i pali na zemlju čim su prešli prag štale. Za koji sat nebo je bilo čisto i sve se umirilo. Ostao je samo bol, jauk na usnama žena i zaprepašćenost svih u selu. Dva lipicanera kao da su nastavila da trče ka nebu sa strahom u očima i odlučnošću u umornim nogama, kakvu su imali samo seljački konji, naviknuti da rade i kad im je snaga na izmaku.

     Pamtio je taj dan moj deda dobro, pamte ga još svi stariji ljudi u selu. Kad god jače zagrmi kažu: "Nikad strašnije kao one davne godine. Bilo, ne ponovilo se".
"Ne boj se, ranko", govorio bi deda, dok me privija u svoj prsluk, "ne grmi, to Petar i Ilija teraju konje po oblacima. Čuješ kako se dovikuju?"

     Možda su to baš oni konji što nikad nisu dovezli kola iz molinskog atara. Konji s gromovima u kopitama.
 

Jedan je dom

Tragom drvoreda

Zimske čarolije

Na mom putu revolucije

Ja sam ona što veruje